|
Sve sa rukama pruženim
Za spas,
Padala je u dubinu.
Vukle su je teške reči
Ka dnu mutnom i beskrajnom.
Sve sa kosom predugačkom,
Nosile je struje jake,
Trzale i lomile
Između dve obale,
Nedostižne.
Sve sa pripijenom haljinom,
Belom, jadnom,
Pokušavala je da ostane svoja
U toj reci života.
I tek kad je umrla,
I tek kad su reči onemele,
I tek lednog osmeha,
Izronila je sloboda
Njene borbe,
Beskrajne,
Nedostižne,
Svoje.
|
