i opet dođe mela. ispričam joj kako već dve godine, od našeg viđenja, nemam mira i šta sam namerila da uradim. uhvati se žena za glavu. ne može da veruje. ne seća se, veli, da je tako šta i pomenula, a kamoli da su mi se od njenih reči takve misli mogle da izrode. onda se nagnula prema meni, uhvatila za ruku i kaže 'ako hoćeš da im dođeš glave, ne vrede ti bombe, ženo božja. nego, ako možeš, sve zapiši šta ti je sa sinom bilo. stavi na hartiju šta ti je koji od tih u kasarni rekao. ako imaš kakva dokumenta, o mićinoj prekomandi, ma sve što možeš. nađi njegove drugare iz jedinice. pričaj s ljudima, i sve beleži. svanuće jutro kad će sve to moći da se obelodani, pa da se tuđoj deci tako šta ne desi. razumeš? mani se igranja rata – pre ćeš sama sebe u vazduh dići, nego što ćeš ikome od njih tako nauditi'.

kako su me njene reči zabolele. kao da me je u srce ujela. ćutala sam, iako mi je bilo krivo. godinama sam zamišljala kako se žrtvujem za svog sina, kako ginem ubijajući glavnog vinovnika naših jada, kako se o tome širi vest, kako me proglašavaju u heroja. čak sam zamišljala i koja bi se ulica po meni zvala. to mi je sve nekako lakše bilo nego da se bacim na pisanje muke koja me zadesila. bilo mi je mrsko i da pomislim na to. znala sam da je mela u pravu, ali bilo mi je teško. prošli su meseci, pa i godine, a da ništa nisam uradila. plašila sam se da je sad kasno. a u stvarnosti, plašila sam se da se suočim sa svojim jalovim životom. toliko sam duboko glavu zakopala.

dani su prolazili, a meni je sve teže bilo. pokušala sam da zabeležim svega čega se sećam, ali slabo. u toj muci saam mi đavo pošalje komšinicu vesnu. retko je ikad svraćala, a još bi se ređe zadržavala. imala je sina, dosta uticajnog u gradu, ali se po selu pričalo da je malo nastran, peder, štali? ali, ipak joj je bilo lakše nego meni. živ je i redovno je posećuje. a ona, kao da je zbog toga retko iz kuće i izlazila. nekoliko puta sam videla tog mladića. sitan, ali lep k'o slika. baš greota. tada je tek počinjao kao novinar.

i tako, sedimo nas dve i ćutimo. ja je gotovo naterala na kaficu. ona jedva pristala, ali pristala. ćutim i ne znam gde da počnem. znam da mi ona nekako može pomoći. kršim ruke, baš kršim. srećom dobra struja bila, pa brzo voda proključa. zakuvam i poslužim je, kao što je red. sednem opet i gledam je, a ona mene ne. samo u onu kafu, pa sve srkne, onako vruću, i ćuti. gledam je tako i odjednom mi se jezik razveže. počnem o tome kako moj mića nikad kafu nije podnosio. počnem tako, a više ni sama ne znam kako me je sve ponelo, kao reka, ne znam ni kako sam i kad stala i šta sam joj sve napričala. bila je već noć kad sam je ispratila. mahnem joj, ko u transu, dok je pošla šorom, a ona se okrene, otpozdravi rukom i vikne 'ništa ne brini, pitaću sina!'.

te njene reči kao da su me povratile u stvarnost. pitaće sina. šta će ga pitati? sela sam u kuhinju i gledala okolo, ne bi li se povratila, ne bi li me ta četiri zida podsetila o čemu sam pričala, kakve sam joj tajne odala, šta li sam je molila da pita njenog velju. da sam bila u gradu, sama bih otišla na psihijatriju, da se sa stručnjacima posavetujem. ovako, samo sam legla i čekala da mi san dođe na oči, nadajući se da će mi jutro doneti odgovor. ali nije. i onda mi nije ostalo ništa drugo, nego da čekam.

i ne prođe ni nedelja dana, kad eto ti neka milicijska kola pred mojom kapijom. pitaju za mene, ja priznam da sam ja ja, i pustim ih u kuću. pitam hoće li da popiju šta, a oni, onako mrki ćute, neće ni da sednu. kažu, moraju da me sprovedu u miliciju, na razgovor. odmah mi je bilo jasno da sam vesni ono veče sve rekla, i da mi se dobro ne piše.

tog dana je počeo moj život u paklu. svako malo, eto njih, vode me na ispitivanje. šta znam, šta ne znam, šta neću da kažem, šta kažem, a ne mislim, šta mislim, a ćutim, šta sam rekla i šta sam čula - priča bez kraja. pretraživali su kuću redovno, tražeći oružje, kojim sam navodno htela da izvršim atentat na killoševića, dokumenta, ni ja ne znam više šta. ne znam šta je ona njima napričala. sve to nije imalo smisla, posebno što sam upravo ja bila ta koja je trebalo da postavlja pitanja. međutim, meni je život krenuo naopako.

komšije su prestale da dolaze, i svu muku zatvorenog, seoskog života, vesna je prebacila na mene. o njenom sinu se više nije pričalo, već samo o meni, kao da sam ubica. čak su u lokalnim novinama napisali da su mi nađene dve bombe u podrumu. čitala sam i nisam mogla da verujem. ako bi i počela nekom da se pravdam, gledali bi me sa podsmehom. od mene tužne, napravili ludu, i tako su počeli i da me zovu. svaki korak su mi pratili, i nisam više ni snage imala da se mrdam od kuće, niti da zovem ikog. ako me je nešto gore zadesilo od mićine smrti, to je bilo baš to, taj život bez razloga i smisla.