kola su se polako vukla po kamenom putu. osetio sam da me neko miluje po glavi i pevuši. pokušao sam da otvorim oči, ali teško. možda sam ih otvorio, ali mrak je bio podjednako isti. šššššššš zašištao je ženski glas i osetio sam mekane dlanove preko svog obraza. samo na trenutak mi se javila nada da je to marija, ali suviše brzo sam shvatio da su to staračke ruke i starački glas. zadrhtao sam. setio sam se babe i njenih udaraca. osetio sam mučninu i pokušao da se pravim da spavam, a starica kao da je znala da sam došao sebi, počela je sa pričom.

gotovi smo nas dvoje. vode nas u priKinu glavu, u manastir. tamo će da nam presude. tebi što si došao da ovde po ovoj fruškoj mori tražiš mladića, a meni što znam sve njihove tajne. samo oni ne znaju moje. opet je počela da pevuši i da me miluje po kosi. po glasu sam razaznao da je to neka druga žena, ne ona baba koja me je ošamutila i šutirala. ponovo sam se pokrenuo, pokušao da otvorim oči, usta, ali nije išlo. nemoj trošiti snagu. miruj i moli se. nećemo nas dvoje još dugo. ja ću tebi ispričati moju priču, a ti je odnesi u grob. ako preživiš, zapiši sve. mlad si, izdržaćeš ti.

kola su izašla na ravan put. truckanje je prestalo. osetio sam brzinu i slušao u mraku jednoličan glas. njen život me nije interesovao. ali nije me ništa pitala, već samo nizala događaje. u onom mraku, počeo sam da ih zamišljam i proveo tu noć kao da gledam horor film:

otvaram vrata. dva mladića u civilnim odelima. iza njih limeni sanduk. ne mogu da verujem svojim očima. juče sam dobila pismo od mog miće, još je u nišu. pisao mi je da redovnu vojsku ne šalju na ratišta po bivšim republikama, jer naša jna s tim nema, ne sme da ima ništa. možda je greška. ko je još nosio limeni sanduk po zgradi? kako bi vojnika nosili civili? odjednom sam se smirila, znala sam da su pogrešili, možda sprat, možda zgradu. onda je onaj što je stajao do sanduka iskoračio.

'vi ste majka milovana holika?' pita me. ja potvrdim i malo glasnije dodam 'majka redovnog vojnika jna', kao da ću ga time oterati. a on se ne miče. tačno se sećam njegovih reči, kao da je danas: 'drugarice, gospođo, vaš sin je poginuo i mi vam uručujemo njegove posmrtne ostatke. primite naše sučešće.'

'čekajte,' pokušavam da ga zaustavim, ' da li ste sigurni. on je na redovnom odsluženju, u nišu je – juče sam dobila pismo.' pokušavam da se odbranim od tog sanduka, i rukom pretražujem džepove. 'nije išao ni u kakav rat, šta vam je! to je greška.' međutim, njega baš briga i nastavlja:'gospođo, pošto je glava dobro očuvana izvršena je identifikacija na licu mesta, izvolite njegovu ličnu kartu, u odličnom je stanju.'

moj darko mi je kasnije ispričao da sam se onesvestila, tu na pragu. momci su me uneli u dnevnu sobu, a potom i limeni sanduk. on se taman vraćao iz prodavnice, ulazi u kuću ima šta da vidi. mene pored sanduka i ovu dvojicu kako sede i puše. sve mu je bilo jasno. prvo je mislio da će moći da ga vidi, da otvori sanduk, ali ništa. bio je zaliven sa svih strana. kada sam došla sebi, bili smo sami u sobi. samo je ponavljao da moram verovati da je to naš mića. vratili su nam dete, i to je nešto. mnogi roditelji ni kesu sa kostima nisu dobili. i dan danas ne znam da li smo baš njega sahranili. nikakav dokument, pored te, tek izvađene lične karte. samo što je napunio osamnaest godina, jedva da je i tri meseca obuke bio završio.

pokušali smo da kontaktiramo kasarnu, starešine, vojni odsek. samo su potvrdili njegovu pogibiju, i ništa više. ni gde, ni kako. vojna tajna. na početku su pominjali bosnu, ali posle su se ogradili. tvrdili su da to niko nije ni rekao. na kraju su nam zapretli. počeli su da vade neke papire o evidenciji dezertera. dezerter u bosni? moje dete iz novog sada na odsluženju redovnog vojnog roka u nišu? odmah smo pisali pisma novinarima, urgirali preko prijatelja, ali ništa. darko se nervirao, pušio kao lud, sve jednu na drugu palio i psovao, kao da će nam to dete vratiti. znao je da kaže kako i stoka ima bolji tretman. svašta mu je padalo na pamet. ja sam bežala, samo da ga ne slušam. u prodavnicu, po nekoliko puta, na pijacu, svuda. samo da ne budem tu i da ga ne gledam i ne slušam.

ni pola godine nije prošlo, otišao je za njim. kopnio je na moje oči. taj dan kad je umro, držao me je za ruku i samo ponavljao 'to nam se vratilo, shvataš, vratilo. moralo je tako biti, kako god okreneš.' jedva je disao, ali je samo ponavljao iste te reči. gledala sam ga belo i ništa nisam shvatala, ni ko sam više, ni gde sam. samo tri godine ranije proveli smo divno zimovanje u bosni, svi troje.

prošli su meseci pre nego što sam počela da pričam sa ljudima, i da se polako vraćam u svet. stalno su mi u glavi bile darkove reči. zvala sam i njegovu sestru, koja je bila tu kad je umirao. komšije su mi rekle da se zamonašila, ali nisu znali gde.

mislim da su bile dve godine dana kada je došla mela, sestra od strine, i posejala mi tu ideju u glavi. radila je nekad u sip-u, poznalavala sve te visoke i niske funkcionere, kako ih je zvala. kaže, tačno se sećam tih njenih reči, '**** š im majku pokvarenu, nijedan svoga sina nije poslao na front, nego baš u tu evropu i ameriku, na koju pljuju i huškaju narod. majku im kukavičku da im ***** . e, kad bi samo jednog ubili, svi bi se ti strašljivci usrali i pobegli svojim sinovima, i ostavili nas na miru. do juče su prijavljivali svakog ko se u muci prekrsti, a danas ih od krsta ne vidiš. a samo pujdaju narod. e, moja sejo, da su meni sina ubili, ma izabrala bih prvog političara koga vidim na toj televiziji i zubima mu grkljan iščupala, prstima bi mu usta lažljiva oko glave obmotala. da ti ga tako u kovčegu vrate, bez umrlice, bez ičega. 18 godina. ja stvarno ne znam kako ti nosiš taj bol u sebi?'

ne znam ni ja sama, rekla sam. prvo sam mislila da ću svisnuti od tuge kao moj darko. ali nisam. sve sam dane provodila čekajući i meni smrt da zakuca, a nikako. počela sam se veseliti opet proleću, a uveče sam se zbog toga grizla. i tako, posle melinog odlaska, te njene reči mi nisu izbijale iz glave. malo po malo, sve dok se nisu formirale u pravu, i jasnu ideju. počela sam da smeram, razmišljam, biram. ko je od njih najviše zaslužio da umre? ne može se čovek, prosto, odlučiti. da li ovaj što je izdavao naredbe? da li ovaj što je prenosio ili ovaj što je izvršavao? da li ovi što su nas preko medija huškali, ljutim glasovima i raskolačenim očima, ili ovi što su im pisali tekstove? da li ovi što su klimali glavama, ili ovi što su ćutali? moje misli su se pretvarale u nerazmrsivo klupko.

dani su mi odjednom postali kraći, i moje planiranje je postalo ozbiljno. na kraju sam počela da sve sprovodim u delo. život je opet dobio smisao. prodala sam stan u novom sadu, kupila kućerak ovde u šatrincima, a ostatak sačuvala. tu sam nekako i presekla svoje nedoumice – najkrivlji mi došao killošević, taj na vrhu svega. e, kako bih njega slatko ubila – baš što sam u njega tolko i verovala, i slike mu po kući držala. imala sam i jednu u novčaniku. sama pomisao kako ga baš ja šaljem u smrt mi je grejala srce. neprestano sam preturala po glavi gde bombu da metnem, i kako da odem na razgovor s njim, pa baš kad mu svi budu u toj vili na deblinju, ja povučem, i svi u vazduh odu, odletimo. zatekla bih sebe kako se smešim, sama sedim i smešim se, kao da sam to zaista i uradila.